-Ži­vot je pro­ve­la sa sred­njo­vje­kov­nim sli­kar­stvom, a ono što je iz­lo­ži­la u ga­le­ri­ji „Ha­os” je njen svi­jet. Ka­že da to ne­ma ve­ze sa fre­skom, sa bi­lo čim, osim sa pri­ro­dom ko­ju za­pa­ža, pam­ti, sa­bi­ra... Sli­kar­ka Ivan­ka Živ­ko­vić, okru­že­na svo­jim cr­te­ži­ma, me­di­ji­ma, pri­ja­te­lji­ma, lju­bi­te­lji­ma umjet­no­sti, otva­ra iz­lo­žbu svog cje­lo­kup­nog cr­tač­kog opu­sa.
U re­no­mi­ra­nom ga­le­rij­skom pro­sto­ru du­go­go­di­šnji pro­fe­sor na dvi­je li­kov­ne aka­de­mi­je, po­zna­ta kon­zer­va­tor­ka i re­sta­u­ra­tor­ka iz­lo­ži­la je cr­te­že na­sta­ja­le u pro­te­klih šest de­ce­ni­ja u sklo­pu ci­klu­sa „Sta­ri maj­sto­ri” ko­ji je po­kre­nu­la isto­ri­čar­ka umjet­no­sti Bor­ka Bo­žo­vić, vla­sni­ca „Ha­o­sa”.
– Ivan­ka Živ­ko­vić je ži­va le­gen­da za­to što je mno­go ura­di­la za oču­va­nje na­še kul­tur­ne ba­šti­ne, i to onog naj­vred­ni­jeg što ima­mo. Pet, šest de­ce­ni­ja je pre­da­no ra­di­la na re­sta­u­ra­ci­ji fre­sa­ka i iko­na u broj­nim ma­na­sti­ri­ma i cr­kva­ma Sr­bi­je, Cr­ne Go­re, Hr­vat­ske, pa čak i Ru­si­je. Da se is­tak­ne sa­mo to što je ura­di­la, sta­vlja se u po­seb­nu in­sti­tu­ci­ju, a tu su i cr­te­ži ko­je pre­mi­jer­no iz­la­že­mo, pa sli­ke... Ove cr­te­že je ra­di­la za svo­ju du­šu i mi smo joj za­hval­ni što ih iz­no­si na svje­tlo da­na – ka­že po­zna­ta ga­le­rist­ki­nja Bo­žo­vić o umjet­ni­ci či­je dje­lo je iz­lo­ži­la be­o­grad­skoj i srp­skoj pu­bli­ci. Zbog če­ga su ovi cr­te­ži, in­tim­ni za­pi­si na pa­pi­ru, če­ka­li de­ce­ni­je da bi ih svi­jet vi­dio pi­ta­nje je ko­je ni­je mo­glo da za­o­bi­đe ovaj su­sret sa sli­kar­kom, kon­zer­va­tor­kom i pe­da­go­gom ko­ji je osta­vio du­bok trag u na­šoj umjet­no­sti.
– Ni­sam bi­la si­gur­na da to tre­ba da se iz­lo­ži, jer sli­kar uvi­jek sum­nja. Sve što ra­di­mo, ni­smo si­gur­ni da je to baš za iz­la­ga­nje. On­da, ka­da pro­đu ne­ke go­di­ne, pa ka­da se mi osvr­ne­mo, i kad vi­di­mo da je to mo­žda i do­bro, kre­ne­mo u raz­mi­šlja­nje o iz­lo­žbi. Eto, ja sam se u ovim po­znim go­di­na­ma sje­ti­la da bi to mo­glo da bu­de i do­bro, pa su mo­ji cr­te­ži iz­lo­že­ni, ob­ja­šnja­va Ivan­ka Živ­ko­vić, ro­đe­na u Be­o­gra­du 1936. go­di­ne.
Aka­de­mi­ju li­ko­vi­nih umet­no­sti za­vr­ši­la je 1960. go­di­ne u kla­si pro­fe­sto­ra Ne­delj­ka Gvo­zde­no­vi­ća, slav­nog umjet­ni­ka iz Mo­sta­ra. Sje­ća­nje na svog pro­fe­so­ra kre­će re­če­ni­com: I taj ve­li­ki čo­vjek, ko­ji je za­vr­šio kla­sič­nu gim­na­zi­ju, iz­dr­ža­vao da­ju­ći ča­so­ve la­tin­skog je­zi­ka, za­tim je oti­šao u Min­hen i ta­mo stu­di­rao, pa po­tom u Prag. Po­što mu je opet po­ne­sta­lo sred­sta­va za ži­vot, vra­tio se u Be­o­grad i tu i ostao do kra­ja ži­vo­ta. Pu­no je pu­to­vao i la­ko učio je­zi­ke. U jed­nom raz­go­vo­ru mi je re­kao sa­svim slu­čaj­no da je po­čeo da uči i ja­pan­ski. Re­kao je da je to­li­ko na­u­čio da mo­že da se spo­ra­zu­mije­va, a to je bi­lo u ne­kim po­znim go­di­na­ma nje­go­vog ži­vo­ta, pri­sje­ća se sa­go­vor­ni­ca, ko­ja je svoj ži­vot obi­lje­ži­la spa­sa­va­ju­ći na­še sred­njo­vje­kov­ne fre­ske od pro­pa­da­nja.
Taj po­se­ban ži­vot­ni i umjet­nič­ki let za­po­če­la je, ka­ko ot­kri­va, kao stu­dent dru­ge go­di­ne Aka­de­mi­je i to ra­dom u Be­loj cr­kvi Ka­ran­skoj, da bi se ni­za­le la­vre s ne­pro­cje­nji­vom ba­šti­nom po­put Mi­le­še­ve, Sa­vi­ne, Re­že­vi­ća, Peć­ke pa­tri­jar­ši­je... Sje­ća se ka­ko je na­kon an­ga­žma­na u Be­loj cr­kvi Ka­ran­skoj, po­zva­na da bu­de dio ti­ma na re­sta­ru­ra­ci­ji u Pe­tro­voj cr­kvi u Ra­su.
– Po­zvao me je­dan di­van go­spo­din, re­sta­u­ra­tor, ali i pje­snik i sli­kar, po­koj­ni Sve­ta Man­dić, ko­ga sam za­mo­li­la da me pri­mi u eki­pu, jer sam mno­go vo­lje­la da ra­dim taj po­sao od ka­da sam u bi­bli­o­te­ci gle­da­la re­pro­duk­ci­je fre­sa­ka i sli­ke na­ših ma­na­sti­ra i cr­ka­va. To je bi­lo jed­no čud­no vri­je­me, ni­je bi­lo pu­te­va, već ma­ka­dam i te­ško se do­la­zi­lo do ma­na­sti­ra. A, u nji­ma, kon­kret­no u Pe­tro­voj cr­kvi, da bi do­šli do de­ve­tog vi­je­ka, ski­da­li smo slo­je­ve i slo­je­ve kre­ča. Slo­je­vi ko­ji su ma­za­ni sto­ti­na­ma go­di­na. Da­kle, ski­da­li smo kre­če­nje da bi re­ci­mo do­šli do sa­me fre­ske. To se zo­ve otva­ra­nje... Po­sli­je Ra­sa išla sam u dru­ge cr­kve, ma­na­sti­re.., sje­ća se Ivan­ka Živ­ko­vić.
Na na­šu opa­sku da je šte­ta što Pe­tro­va cr­kva ni­je vi­še eks­po­ni­ra­na i otvo­re­na za jav­nost, pa lju­di ni­su ni svje­sni nje­nog zna­ča­ja za da­na­šnju, kao i ne­ma­njić­ku Sr­bi­ju, sa smje­škom uz­vra­ća: „I me­đu mo­jim pri­ja­te­lji­ma naža­lost po­sto­je lju­di ko­ji ni­su bi­li ni u jed­nom ma­na­sti­ru, ali o to­me ne­ću da raz­go­va­ram, jer je to de­li­kat­no. Umi­je­će ove že­ne – umjet­ni­ce zna­čaj­no je bi­lo i na tlu Cr­ne Go­re gdje je ta­ko­đe mno­go ra­di­la na re­sta­u­ra­ci­ji i kon­zer­va­ci­ji, a u raz­go­vo­ru po­mi­nje svoj an­ga­žman u Sto­li­vu, u hra­mu Sv. Va­si­la­i­ja.
– Cr­kva je bi­la uskoč­ka, po­klo­nje­na je na­ma, ta­ko da tu po­sto­je dva ži­vo­pi­sa, i ka­to­lič­ki i naš pra­vo­slav­ni. To je ma­la cr­kva, ali vr­lo in­te­re­sant­na. Bio je to ve­o­ma de­li­ka­tan „za­hvat”, po­što je mo­re u pi­ta­nju, pa je bi­la po­ve­li­ka kal­ci­fi­ka­ci­ja, ta­ko da je to otva­ra­nje (ski­da­nje okre­če­nog) bi­lo za­i­sta muč­no. I za­bli­sta­la je na kra­ju. Cr­kva je mno­go li­je­pa – kon­sta­tu­je Ivan­ka Živ­ko­vić ko­ja ni­je že­lje­la da ot­kri­ve ko­ja joj je fre­ska sred­njo­vje­kov­ne srp­ske umjet­no­sti naj­ljep­ša, naj­dra­ža....
Ma­gi­star­ske stu­di­je kon­zer­va­ci­je i re­sta­u­ra­ci­je je za­vr­ši­la i u Bel­gi­ji, pa smo je pi­ta­li ko­li­ko Za­pad iz­u­ča­va i ko­li­ko je upo­znat sa sli­kar­stvom u na­šim ma­na­sti­ri­ma.
– Umjet­nost sred­njovje­kov­ne Sr­bi­je ni­je pri­sut­na upo­šte, jer Za­pad je Za­pad. Oni ima­ju sa­vr­še­na dje­la i nje­gu­ju to, ka­že sli­kar­ka ko­joj su vra­ta otvo­ri­li i u Ru­si­ji.
Sa­zna­je­mo da je iz­me­đu ru­ske i na­še teh­ni­ke sli­kar­stva i uop­šte umjet­no­sti, iako di­rek­tno na­le­žu na pra­vo­sla­vlje, ja­ko raz­li­či­to.
– Mi­slim da je na­še sli­kar­stvo mno­go ljep­še, bo­lje, ma­što­vi­ti­je i mno­go cr­tač­ki i kom­po­zi­cij­ski bo­lje – ka­že Ivan­ka Živ­ko­vić.
Ži­vot je po­sve­ti­la re­sta­u­ra­ci­ji i kon­zer­va­ci­ji, ali upo­re­do i sli­kar­stvu, jer je pre­vas­hod­no sli­kar­ka. Za nju u osno­vi sve­ga je cr­tež. Sa njim sve kre­će i za­vr­ša­va se...
– Po­gle­daj­te cr­tež ko­ji je na­stao u pe­ći­ni La­sko. To je pra­i­sto­ri­ja, tu je sa­vr­šen cr­tež čo­vje­ka ko­ji je na­pi­smen i ne zna­mo, za­pra­vo ka­kav je taj čo­vjek bio, ali, eto, zna se da je cr­tež bio i u to vri­je­me – za­klju­či­la je umjet­ni­com.
– Ne znam ka­ko se to do­go­di, ali ne znam ni da sam le­gen­da, ali li­je­po zvu­či, ka­že sli­kar­ka ko­ja je iz­lo­že­ni cr­tež uz na­sta­nak u stra­ho­va­nja umo­tan pro­pra­ti­la in­tim­nim za­pi­som: „Dan bje­še sva­nuo, dan ve­dar i plav”.
M.Nje­guš


Strah i kon­takt s fre­skom

U umjet­ni­ku, ka­ko ka­že sli­kar­ka, le­ži strah, su­o­ča­va sa stra­ho­vi­ma, da li je do­bro to ­što ra­di. Ka­kvi su bi­le nje­ne emo­ci­je ka­da se na­šla pred tim ne­pro­cje­nji­vim bla­gom na­ših cr­ka­va i mana­s­ti­ra, ko­je je za­hva­lju­ju­ći i njoj i nje­noj struč­no­sti da­nas i sa­ču­va­no, ona kaže da su to uža­sno ve­li­ke od­go­vor­no­sti i stra­ho­vi, ali...
– Ka­da kre­ne­te, i kad zna­te za­nat, a za­nat se uči, sve se nad­vla­da. Ima­la sam sre­ću da sam uči­la kod Gvo­zde­no­vi­ća i u Bel­gi­ji. Re­sta­u­ra­ci­ja i kon­zer­va­ci­ja se ra­di mno­go spo­ro, sa mno­go raz­mi­šlja­nja, zna­nja, uče­nja, či­ta­nja i mno­go osje­ća­nja. Onaj ko to ra­di mo­ra da ima bes­kraj­no osje­ća­nje i kon­takt sa tim što ra­di, sa fre­skom ko­ja je pred njim – ka­že sli­kar­ka.